СПОК

Одлазиш, птичице моја,

тамо где устаници за слободу свету,

своја тела бацише у пламен...

Где зло некад искали свој бес,

Па се опет моро слагат сваки камен...

 

Одлазиш, мила моја драга,

нек Те срећа тамо прати...

Нек Ти вечно врело снаге

буде моћна љубав моја...

И нек ту неисцрпну снагу,

упија душица Твоја.

 

Одлазиш, ружице моја мала,

нек је мир у срцу Твом,

и где год да Ти ветар косу мрси,

нек у срцу буде трајно...

Али немој никад заборавит,

да волим Те бескрајно!

Тамо где брда шарају висине,

где потоци густом шумом жуборе,

где реке грле бајне планине,

где пој славуја на љубав зове.

 

И тамо где ветар с класјем плеше,

где су фењери гора далеке звезде,

где роса умива ливаде шарене,

где се страст и љубав гнезде. 

 

Тамо где Она лепотом плени,

за Њу срце у грудима бије,

и да сам с њоме целога живота,

незасићен би` био миле Србије.